DOK smo pod izgovorom “posne” gozbe krkali ribu, pasulj, posnu sarmu  i ukusne kolace, neko je plakao  jer je ostavljen, neko je trazio sebe u korodinatnom sistemu besmisla, ovaj drugi je mastao o cinu spajanja sa svojom dragom… nekog je posetila SMRT. Ne znam da li je politicki korektno, ili besmisleno pisati o umiranju u sred novogodisnje guzve, ali ja svoj cemer moram da izbacim iz sebe. Umro je ujak mm, drugog dana Sv. Nikole, covek sa kojim nisam bila bliska, niti smo iz iste price. Cak sam, zbog raznih losih postupaka prema svom sestricu(tj. mm-u bila) ljuta na tog coveka, razocarana, uvredjena. I zasto ovo pisem? Jer se pitam da li bih mu ikada oprostila da nije umro, bas sad, sam, jeduci poslednji obrok. I da li je dovoljno sto sam mu oprostila, sto sam na opelu za pokoj duse u sebi izgovorila ciste reci oprosta?I ko meni daje za pravo da na kamen ne uzvatim pogacom, nego okrecem stenu na drugu stranu i pizdim, i teram pravdu?
I moj muz je bio ljut. Na ujaka, sto je mnogo gresio u zivotu, a najvise i najbolnije prema najblizima. Sto je zaslepljen zamislima nalik Delboju, zaboravio da voli, da ima srce u kojem udaraju damari zivota, a ne suskave novcanice… Kad se setio bilo je, ocigledno kasno. Njegovo telo je odbijalo poslusnost, njegovi prijatelji postali su bivsi, a pomoc su mu pruzali samo oni koje je povredio…i onda mm tak oljut kaze “budala, sta mu je to treba, evo sta je sad, umro je i zdaba sve”. Dva metra ilovace dobijes u svakom slucaju…i sve je to tacno, ali ja dragi moji, nisam mogla da se otmem odvratnom ukusu gorcine dok sam stajala pored kovcega, da sam ja kriva zbog lose energije, koju sam u talasima emitovala, da nije fer sto sam se ponela nehriscanski, sto nisam bila siroka srca. Skoro da mi je bilo vise zao same sebe nego njega kojeg sahranjuju - jos jedan dokaz da uskoro treba da preispitam veru i verovanje… Bila sam tuzna, a koga sam vise sazaljevala, to je pitanje…
Na jednom sam mu zahvalna - u ovom ludilu kojim gazimo svaki dan, umorni i izmozdeni, u jurcanju za kintom kojom cemo sebi kupiti trenutak obicno nas samo smrt na trenutak trgne - to mi je rekao zagrljaj mm, dubok i snazan, kao da ga je to probudilo iz ocaja u koji se uljuljkao. Da shvati ono sto vec zna ali je ukresano negde u malom mozgu, i ne moze da izadje na povrsinu od govana u kojima svaki dan plivamo, da smo SAMO MI, nas troje vazni, da uzivamo u svakoj sekundi, jer ne znamo u kom momentu ce smonica na Lescu da postane krajnja stanica.
I da… Srecna vam Nova godina.