Posts filed under 'razmisljanja'
Kad pocnes s tugom…
Onda se nekako nastavi u tom stilu. Juce sam,citav dan prilazila kompjuteru, da napisem koju. A NISAM mogla. Sve me je bolelo, pritiskalo, grizlo. Jer nisam bila tamo gde sam trebala da budem. Na grobu moje mame, jer je juce bilo 15 godina kako je njena plemenita dusa otisla od nas… Nisam mogla da moju malenu dus, Janu jos rovitu od bolesti vodim 15o km daleko autobusom. Otici cemo na Bozic da zapalimo svecu Baki…
A ja cu sutra napuniti 28. Znaci, presli smo granicu - vise od pola zivota morala sam da prozivim bez nje.
Nemam reci koje vam sa druge strane nece zvucati kao patetika. Ja svoju bol bolujem kako umem i znam ali uvek kad mislim na nju imam potrebu da kriknem - ljudi, pazite se ako ne zbog vas, ono zbog vase sadasnje i buduce dece. Imaju pravo da rastu pored nas. A ja sam se zbog kosmicke nepravde, ili ko zna kakvog karmickog duga osecala pola svog zivota amputirano, krivo, ostavljeno i tesko. I sad mi kamen sedi na srcu i pulsira. A znam da ce spasti tek kad se, jednom, ponovo sretnemo.
P. S. Otprilike prosle godine u ovo doba istresla sam cemer iz sebe. A godinu pre otislo je sve u pesmu. Sad znate zasto ne volim Novu godinu i zasto mi je rodjendan teska muka 
Ljubim vas ja, zivite kao da je svaki dan poslednji jer zasluzujete da uzivate u zivotu.
Nova godina 2006. 
Ne volim Nove godine. Smaraju me uzurbani ljudi puni adrenalina, neumereno opijanje i vera da 1. januar moze da promeni sve. Neke zelje ne moze da ispuni, ni Deda Mraz, podjednako kao ni Bog.
* ”…Ponedeljak, je 23.decembar. Za koji dan ce Nova godina. Radujem joj se, kiticemo jelku, mama i tata nece raditi pa cemo prvog ujutro odspavati dugo, uzivati u klopi i gledati filmove. A onda ce 4. i moj rodjendan, taaaako se veselim. Mozda dobijem one lepe sarene helanke, jer je prosli put mama omasila broj, pa je morala da ih vrati. Ej, cetrnaest godina, nije to malo, sledece godine, gimnazijoooo eto mene. “.
*
Prve pahulje, nije lose za kraj 1991. godine. Ne sumnja se zlo koje nas je sacekalo iza ugla. Ratovi, mrznja, siromastvo. Decenija koju mirne duse mozes da bacis. Ali, djavola, usekao se jad, strpao u tu jednu deceniji pa ti ne da da je zaboravis. A one prethodne, bezbrizne, sklonjene negde u najdalji kutak uma.
” E, bas sam danas poludela, Ratko iz mog odeljenja nas je zvao na rodjendansku zurku u nedelju, mnogo mi se islo, bice i onaj slatki Micko iz osmog 2. Ali, mama kaze da je bezveze da idem, ona ne zna koje se drustvo skuplja tu i da mora da razmisli da li ce me pustiti. A kad da razmisli kad je vec petak? Ali, dobrom nema veze. Sinoc joj nesto nije bilo dobro, tata je odvezao u bolnicu, rekli su joj da ima upalu pluca i vratili je kuci.
*
Zamisljam kako ce jelka da sija i ogleda se u sarenim kuglama u uglu dnevne sobe. Vec mirise u vazduhu Nova godina, novi pocetak. Ono kad obecas sebi, e, prestacu da jedem slatkise, ma bicu bolja, uspesnija… Kao da neko moze carobnim stapicem da mahne i da nam jos jednu sansu. Ako uprskamo, opet cekamo Novu da sebi i drugima nesto obecamo.
*
“Mama je danas grozno izgledala, valjda se premorila u radnji. Nova ce godina pa svi hoce da kupe malo pecenja, da pocaste porodicu. Moji se razbise od posla, ali valjda ce to biti samo za praznike. Prelezala je ceo dan, bas je bolesna, kaze da se oseca kao da je zgazio voz. Nije mi nista rekla za zurku, ali sam joj ja rekla da ne zelim da idem , da cu ostati sa njom. Samo se slatko nasmejala. Nema veze, ici cu na sledecu zurku.”
*
Koliko puta vam uludo proleti trenutak a vi ostanete da zalite, sto vas je uhvatio nespremne, sto njegova zelja da prodje nije shvacena ozbiljno? Vec cetrnaest godina, zivim gomilu takvih trenutaka, brojim vreme da ga vratim unazad, ali oces, ne moze, ne moze.. *
“Ponedeljak je, a ja sam ljuta na Anu sto je svima rekla da se foliram da mi je mama bolesna, vec da me moji nisu pustili da dodjem. Tata je dosao nervozan i ljut, kaze mamu su ipak ostavili u bolnici. Baka pizdi sto je mama dozvolila da joj rad bude vazniji od svega - smrsala je kaze ona, mnogo, a mama je zeza, “sta ces kevo vidi kolika su mi deca a ja imam ovako lepu liniju”. Ma dacu ja njoj po dupetu kad se vrati kuci, iako je sprcala skoro cetrdeset u guzicu, malo u sali (a bogami i zbilji), prica baka dok meni i mom bratu davezu sprema dorucak. U kuci je tisina, nema onog novogodinjeg ludog osecaja. Baka i tata samo cute, nisu mi ni rekli kad mogu da idem da vidim mamu. Pitala sam kad cemo da kitimo jelku, a tata je samo odmahnuo rukom i izasao napolje. Nemam pojma sta mu je”.
“Dosla je i nova godina. Sedela sam, gledala tv, program bas i nije bio nesto. Baka je rano legla, a tata je otisao nekuda, dosao je tek malo pre 12, neraspolozen, kao da nije bio na doceku, nego ko zna gde. Malo sam promenila novogodisnju (a i rodjendansku zelju). Hocu da mama sto pre ozdravi i dodje, vec mi nedostaje, nisam navikla da se odvajamo(sem ono kad je par puta isla u soping u inostranstvo).
*
Praznjikavo je i tuzno u kuci. Napolju je onaj lepi, suvi sneg, sto prsti dok koracas po njemu. Tate od ranog jutra nema, ja prstima saram po prozoru moje sobe. Odjednom, vidim tetkina kola kako se zaustavljaju ispred dvorista. Ona izlazi sa uplakanim i crvenim ocima. Sve mi je jasno… Vrisak.
Prosla je samo jedna noc, prva bez nje a ja sam odrasla. Sve se raspada, sve je otislo u nepovrat i kao i stara godina. U mojoj glavi haos koji odbija da se slozi i shvati da je vise nema. Tata poslednjim atomom razuma govori, ne, nalozite da se ne radi obdukcija, da ne bude sahrana na Anin rodjendan. Poslusali su ga.
Sutradan, koracam tromo iza kovcega posutog cvecem i ne razmisljam, utrnula sam u nistavilo. Tetka mi prenosi poruku medicinske sestre koja je probdela uz nju: kako je osetivsi kraj plakala jer ne moze jos jednom da zagrli brata i mene i kaze nam koliko nas voli.
“4. januar, najtuzniji rodjendan u mom zivotu. Svi me ljube, tapsu po ramenu, niko nista ne sme da mi kaze. A zelja? Zasto da pomislim na zelju, kad znam da ne moze da mi se ispuni?”
*
Jul 2002. godine. Moj dragi dever Boro uvodi me u prostoriju u kojoj je 130 ljudi, dragih, najdrazih, onih koji me postuju i vole. I navijaju iz sve snage, za mene, za nas. U bez haljini sa otvorenim ledjima, sa buketom, ulazim sa zaledjenim osmehom. Ganjam suzu po sebi dok gosti placu. Jer sve bi dali, kao i ja da se i ona raduje mojoj sreci. Ne dam suzi da ispliva, jer mi ni ona ne bi dala da placem.
*
Nova ce godina, za koji dan. Prva sa nasom Janom. Radujemo se jelci koja sija za nju neprepoznatim sjajem, igramo se sarenim balonima. Zelimo da odemo na selo, gde zvezde sijaju mnogo lepse od novogodisnjih ukrasa.
Drugog januara idemo na groblje. Proslo je cetrnaest godina. A prekosutra cu ja napuniti 28. Pola zivota sam provela bez nje, odrasla preko noci. I zato nemam novogodisnjih zelja, osim jedne - da moja cerka odrasta kraj mene.
N.G 2004
ONA
Uzasno se trudeci da ne provale
treptaji jedne slike nestvarne iz mene,
da ne oteku sa suzama pred svima,
obicnima,
cuvajuci bol sto cepa trajanje,
stideci se,
ja ne prestajem da volim daleku senku
koju vise nemam.
Secanje vraca osmeh nad kolevkom,
cepa se dusa u svakom danu,
nizu sumornih godina.
zeli da nestane, samo da moze.
A onda se urlik ranjene zveri
potajno, divlje otima.
U tami, bez tudjeg dodira
ne delim vec zivim svoj bol,
a tako i placem
tugu nosim nestvarno,
nestvarno i patim
svojski se trudim da je ne spomenem
pred svima,
vise ne izgovaram rec.
Rodila me
Volim je i dalje,
a dele nas samo zemlja i prasina.
1 comment januar 3rd, 2007
Zdravo!
Nije red da se ovako pocinje, i to pred praznike. Ali moram. A posle, ma, upoznacemo se vec nekako 
DOK smo pod izgovorom “posne” gozbe krkali ribu, pasulj, posnu sarmu i ukusne kolace, neko je plakao jer je ostavljen, neko je trazio sebe u korodinatnom sistemu besmisla, ovaj drugi je mastao o cinu spajanja sa svojom dragom… nekog je posetila SMRT. Ne znam da li je politicki korektno, ili besmisleno pisati o umiranju u sred novogodisnje guzve, ali ja svoj cemer moram da izbacim iz sebe. Umro je ujak mm, drugog dana Sv. Nikole, covek sa kojim nisam bila bliska, niti smo iz iste price. Cak sam, zbog raznih losih postupaka prema svom sestricu(tj. mm-u bila) ljuta na tog coveka, razocarana, uvredjena. I zasto ovo pisem? Jer se pitam da li bih mu ikada oprostila da nije umro, bas sad, sam, jeduci poslednji obrok. I da li je dovoljno sto sam mu oprostila, sto sam na opelu za pokoj duse u sebi izgovorila ciste reci oprosta?I ko meni daje za pravo da na kamen ne uzvatim pogacom, nego okrecem stenu na drugu stranu i pizdim, i teram pravdu?
I moj muz je bio ljut. Na ujaka, sto je mnogo gresio u zivotu, a najvise i najbolnije prema najblizima. Sto je zaslepljen zamislima nalik Delboju, zaboravio da voli, da ima srce u kojem udaraju damari zivota, a ne suskave novcanice… Kad se setio bilo je, ocigledno kasno. Njegovo telo je odbijalo poslusnost, njegovi prijatelji postali su bivsi, a pomoc su mu pruzali samo oni koje je povredio…i onda mm tak oljut kaze “budala, sta mu je to treba, evo sta je sad, umro je i zdaba sve”. Dva metra ilovace dobijes u svakom slucaju…i sve je to tacno, ali ja dragi moji, nisam mogla da se otmem odvratnom ukusu gorcine dok sam stajala pored kovcega, da sam ja kriva zbog lose energije, koju sam u talasima emitovala, da nije fer sto sam se ponela nehriscanski, sto nisam bila siroka srca. Skoro da mi je bilo vise zao same sebe nego njega kojeg sahranjuju - jos jedan dokaz da uskoro treba da preispitam veru i verovanje… Bila sam tuzna, a koga sam vise sazaljevala, to je pitanje…
Na jednom sam mu zahvalna - u ovom ludilu kojim gazimo svaki dan, umorni i izmozdeni, u jurcanju za kintom kojom cemo sebi kupiti trenutak obicno nas samo smrt na trenutak trgne - to mi je rekao zagrljaj mm, dubok i snazan, kao da ga je to probudilo iz ocaja u koji se uljuljkao. Da shvati ono sto vec zna ali je ukresano negde u malom mozgu, i ne moze da izadje na povrsinu od govana u kojima svaki dan plivamo, da smo SAMO MI, nas troje vazni, da uzivamo u svakoj sekundi, jer ne znamo u kom momentu ce smonica na Lescu da postane krajnja stanica.
I da… Srecna vam Nova godina.
2 comments decembar 22nd, 2006