Moja piskaranja(u stihu)
METAMORFOZA
Kad se pomrače u tebi
i poslednje ideje,
zapahnut slepim iluzijama
tražićeš kompas,
utiraćeš put,
plakaće ti na ramenu
ogrešeni bivši sveci.
Tražićeš Boga
kog si davno ostavio,
ispljuvanog u nekom budžaku,
da izdahne, poput svih ljudi. Ostaćeš zapanjen
u oblaku saznanja,
da nemaš vise prava
na drugovanje,
sa razbludelim andjelima.
Jedina neprolaznost
u tvom životu
je nada koja evo,
naočigled ti umire,
trajanjem iskopanim
iz rastrganih dosanjavanja,
isčekivanje Velikog suda.
Gledaćeš, ti,
povlašćeni grehom,
upiraćeš prstom
na njega ne sluteći
kako si već naučio
da zaboraviš da voliš.
Otima te bagra,
a čovek sveteći se,
postaje nedostojan
da bude Bog.
Umiraćes misleći
da si sam hram,
da sve što dotakneš
postaje nekome svetinja,
nekome grob.
Raspukla se pred tobom
neka istrošena nadanja,
slamka koja zrači spas.
Kad isčeprkaš
u sebi nevine misli,
kad sapereš tvrdnje
da te plaši strah,
naučiš da naričeš
i voliš u isti mah,
naći ceš ga,
jer nije čovek
i jači je
od svakoga od nas.
(C) 2005 - A. R.